S obzirom na navode o seksualnom nasilju u proteklih nekoliko godina, često se čuje pojam „kultura silovanja“. Ali, šta je tačno kultura silovanja?
Kultura silovanja definisana je kao društvo ili okruženje čiji preovladavajući socijalni stavovi imaju efekat normalizacije ili trivijalizacije seksualnog nasilja i zlostavljanja. Termin „kultura silovanja“ prvobitno je u 1970-im godinama skovan u Sjedinjenim Američkim Državama od strane feministkinja i primenjen je na savremenu američku kulturu kao celinu. Dizajniran je tako da pokaže načine na koje društvo okrivljuje žrtve seksualnog nasilja i normalizuje muško seksualno nasilje. Koncept kulture silovanja je pretpostavljao da je silovanje uobičajeno i normalno u američkoj kulturi i da je to bila jedna ekstremna manifestacija sveprisutne mizoginije i seksizma. Silovanje je definisano kao zločin nasilja, a ne zločin seksa kakav je bio ranije a fokus silovanja pomeren je od želje za seksualnim zadovoljstvom do čina nasilja. Silovanje je počelo da se preispituje očima žrtava, a ne očima počinioca.
Mi razumemo reč „kultura“, sa sociološkog i antropološkog gledišta, pa onda teško povezujemo koncept silovanja sa njom. Ali kada govorimo o kulturi silovanja moramo shvatiti da raspravljamo o implicitnijoj stvari. Govorimo o kulturološkim praksama, jer svi smo mi povezani kao društvo, pa iako ne zagovaramo seksualno nasilje na izvestan način ga tolerišemo. To je način na koji mi kao društvo – kolektivno razmišljamo o seksualnom nasilju. Ali, koliko vas zna kako izgleda kultura silovanja?
Da bolje razumemo kulturu silovanja, prvo moramo shvatiti da to nije nužno društvo ili grupa ljudi koji spolja promovišu silovanje.
Postavlja se onda isto pitanje, kako, zapravo, izgleda kultura silovanja? Kako se predstavlja? Slede primeri koje čujemo svakodnevno:
„Sama je tražila to što je dobila“
„Isprovocirala ga je, svojim oblačenjem i neprikladnim ponašanjem“
„Umetnici imaju slobodnije ponašanje“
„Pa mora da je zaslužila to, udavala se tri puta“
Primeri su svuda oko nas, lista može ići dalje. Primetno je slobodno cirkulisanje određenih seksualnih mitova kao i održavanje određenih seksualnih stereotipa. Prisutno je minimalizovanje problema i zločina, kao i odgovornosti počinitelja. Javnost zamišlja silovatelje kao poremećene, požudne osobe koji ne mogu kontrolisati svoje „životinjske nagone“.
Postojanje i slobodno cirkulisanje seksualnih mitova i stereotipa dodatno podupiru razne seksualne šale, medijska terminologija i plasiranje vesti seksualnog nasilja kao senzaciju, o kojoj će posebno biti reči.
Posebnu pažnju treba usmeriti na postojanje seksualnog nasilja u porodici, braku, gde je jasno vidljivo podržavanje patrijahalnog obrasca, verovanje da žena pripada mužu i da silovanje u braku ne postoji.
U kulturi silovanja se pretpostavlja da je seksualno nasilje neizbežna činjenica života. Međutim, treba naglasiti da je većina onoga što prihvatimo kao neizbežno zapravo izraz vrednosti i stavova koji se mogu i trebaju menjati.
Izutetak od pravila – primer “dobre prakse”
Postoje društva u kojima silovanje nije prihvatljivo, u kojem nema kulture silovanja i u kojoj je silovanje gotovo nepostojeće. Takvo društvo je Minangkabau u Indoneziji. Antropološkinja, Peggy Sanday ističe da se kultura silovanja manje javlja, odnosno, manje je verovatno da će se javiti u kulturama koje su mirne – koje imaju niske stope međuljudskog nasillja. To su kulture koje promovišu uzajamno poštovanje među polovima. Društvo Minangkabau ima islamsku religijsku pozadinu i karakteriše je, kao i gotovo sve zemlje, veći broj muškaraca nego žena na položajima verske i političke moći. Međutim, za ovo društvo karateristična je matrilinearna kultura, odnosno nasleđe i vlasništvo prenose se sa majke na kćeri.
Umesto zaključka
Svako društvo ima svoje metode i načine u sprečavanju kulture silovanja, naravno ukoliko prepoznaje ovaj fenomen kao problem. Jasno je da kultura silovanja raste i širi se tamo gde je rodna ravnopravnost na niskom nivou. Bitno je da znamo kako se protiv seksualnog nasilja možemo boriti. Ako glasno i javno govorimo o tome, ako prijavljujemo nasilnike i verujemo žrtvi, možemo doprineti rešavanju ovog velikog, društvenog problema. Neophodno je da promena dođe iz oba smera. Potrebno je stvoriti program eliminisanja seksualnog nasilja. U ovom programu jedan od važnih ciljeva je osloboditi same žrtve seksualnog nasilja predrasuda koje doprinose održavanju kulture silovanja. Zatim, tu su kampanje za podizanje javne svesti, širenje znanja i razumevanje uzroka, posledica i mehanizma nasilja. Važno je istaći da ukoliko želimo menjati patrijahalne stereotipe javnog mnjenja o odnosu među polovima, odnosno smanjenje rodne nejednakosti, mora doći do promena u državnoj politici u interesu žena. Moraju se menjati zakoni koji diskriminišu žene, kao i obezbeđivanje ženama pristup mehanizmima pravde i efikasnija zaštita žena. Neophodno je stvaranje institucionalnih mehanizama da žene mogu prijavljivati nasilje u bezbednoj situaciji, bez straha od kazni ili osvete.