Verovatno ogromna većina populacije bilo koje pojedinačne države zna za postojanje brzih traka u drumskom saobraćaju (prvenstveno na autoputevima), ali je malo ko, barem u Srbiji, obratio pažnju na jedan prilično revolucionaran koncept – otvaranje brze trake za pešake.
U britanskom gradu Liverpulu, nedavno je odlučeno da se u Sent Džon ulici, koja se nalazi u pešačkoj zoni i koja predstavlja svojevrstan centar kupovine, uvede brza traka za pešake, uz napomenu da je novo obeležavanje zapravo izvršila jedna prodavnica – Argos. Potkrepljujući značaj uvođenja brze trake za pešake, navedeno je istraživanje prema kojem 47% Britanaca smatra da je sporo hodanje najiritantniji aspekt kupovine u glavnoj ulici. Takođe, isto istraživanje je utvrdilo da kupci mrze provlačenje kroz gužvu i ljude koji pričaju nasred ulice, kao i da jedna petina ljudi izbegava glavnu ulicu zbog gubljenja vremena. Međutim, kao što je to često slučaj, nisu svi građani zadovoljni ovom odlukom. Tako, ideju brze trake za pešake je podržalo 69% mladih starosti između 16 i 24 godine, dok je, sa druge strane, isti stav iskazalo svega 37% građana starijih od 55 godina.
Očekivano, osnovni razlog za podršku predlogu uvođenja brze trake za pešake bilo je izbegavanje gubljenja vremena, pri čemu je 31 procenat kupaca rekao da ih iznerviraju ljudi koji blokiraju trotoar, dok je 18% frustrirano osobama koje proveravaju mobilne telefone. Kada smo se već dotakli teme mobilnih telefona, pomenuće se zanimljiv primer kineskog grada Čongkinga, koji je prošle, 2014. godine, uveo posebnu pešačku traku za korisnike mobilnih telefona. Uvođenje te trake sledi sličnu loigiku kao i brza traka za pešake, i bazični cilj koji želi da postigne jeste sprečavanje blokiranja trotoara od strane ljudi koji su zagledani u svoje telefone. Primera ima još – u Antverpenu(grad u Belgiji) je uvedena posebna traka za one koji na trotoaru kucaju poruke, ali, budući da je obeležen od strane privatne kompanije, a kako predlog nije naišao na odobrenje lokalnih vlasti, traka je ubrzo morala biti uklonjena. Dakle, nije Liverpul jedini grad na svetu koji je na određeni način želeo se nađe na usluzi ljudima koji žure, ali se identifikuje i odsustvo prihvatanja takvog predloga od strane čelnih ljudi lokalne samouprave.
Na ovom mestu bi neko mogao da pomisli da je cela priča prilično trivijalna, ali zapravo više ozbiljnih studija targetira pešačenje, kupovinu i sa njima povezane fenomene, kao nešto što je sadašnjost, ali još više, budućnost velikih gradova. Primera radi, studija britanskog Ministarstva za zajednice i lokalnu upravu iz 2012. godine pod nazivom „Reinterpretiranje urbanih prostora u pomaganju revitalizacije naših glavnih ulica“ navodi sledeće: „Ljudi koji šetaju svojim lokalnim glavnim ulicama, posećuju ih češće, troše više vremena i troše više novca, doprinoseći društvenoj vitalnosti ulice i ekonomskoj održivosti prodavnica i lokalnih usluga“; sa druge strane Atlantika, u Sjedinjenim Američkim Državama, studija Univerziteta Džon Vašington „Pešački saobraćaj napred“, izrađena 2014. godine, je pokazala da su pešaćke urbane zone zdravije, bezbednije i srećnije, te da su pešačka urbana mesta gradovi budućnosti, odnosno da je urbanizam koji vodi računa o pešacima model budućeg razvoja.
Na kraju, važno je da se osvetle različiti motivi za uvođenje brze trake za pešake. Ukoliko se, primarno, brza traka otvara u ulici koja je pretežno okrenuta trgovini, mogu se uputiti kritike da je glavni motiv veća efikasnost u kupovini, ali i brže odlaženje iz prodavnice u prodavnicu, odnosno uključivanje u klasičnu šemu konzumerizma. Sa druge strane, eventualno otvaranje brze pešačke trake u nekim drugim ulicama se može prepoznati kao želja da građani, recimo, budu zdraviji i bezbedniji. Međutim, čak i u prvonavedenom slučaju, pored komercijalne strane, javljaju se isti efekti kao i u drugom slučaju, bili oni željeni ili ne, uz dodatni efekat ranije pomenute ekonomske održivosti. Naravno, javne vlasti su dužne da pronađu pravi balans između privatnog i javnog interesa, prvenstveno se vodeći javnim interesom. Otvaranje brze trake za pešake ne predstavlja veliki resursni trošak (finansiranje obeležavanja bi, vođeni ekonomskom logikom, u određenom broju slučajeva finansirali privatnici) i, ukoliko bi to bila želja većine stanovnika jednog grada, lokalna samouprava bi ovaj koncept mogla veoma jednostavno da realizuje.