Većina ljudi na dizajn gleda kao na aktivnost u kojoj dizajner u trenucima stvaralačkog zanosa stvara određene sadržaje koji su u kasnijem periodu uspešno ili ne pronalazili put do tržišta. U današnjem svetu biznisa i novih tehnologija ovakav pristup se smatra zastarelim. Prelaz od dizajnera kreativca do dizajnera koji je pre svega istraživač potecijalnih mogućnosti razvoja određenog proizvoda, usluga ili javnih politika, ali i želja samog tržišta za tim proizvodom, napravio je design thinking.
Prva uočena veza između načina mišljenja i dizajna načinjena je 1969 godine u knjzi “The Sciences of the Artificial” autora Herbera Simona. Iako je ova knjiga imala određen uticaj u akademnskoj zajednici, ona nije ta koja je napravila revoluciju u poslovanju kompanija kao i novom pristupu načina mišljenja. Prave zasluge za popularizaciju design thinking-a možemo prepisati grupi profesora sa Stendforda koji su osamdesetih i devedesetih godina dvadesetog veka među prvima uočili kako tehnike koje koriste industrijski dizajneri mogu imati velike koristi na celukupno kreativno mišljenje. Suština design thinking-a jeste ideja da je za rešavanje nekog problema potrebno dublje razumenjave njegove prirode, procesa koji se unutar njega odvijaju kao i interakcija ljudi sa njim. Nakon početnog definisanja problema “desing thinking timovi” koji su po pravilu sastavljeni od mnogih profesija (ekonomisti, psiholozi, antropolozi, politikolozi itd.) prilaze istraživanju potreba korisnika usluga ili određenih produkata. Po sakupljanju podataka “design thinking timovi” se ohrabruju na stvaranje što je moguće više varijanti rešavanja određenog problema pre odabira najpovoljnijeg. Od najpovoljnije mogućnosti (češće više njih) se nakon toga načini prototip, tako da se njegovim testiranjem ne iziskuju veliki troškovi. Naposletku se prelazi na proces testiranja, u kome se rezulatati prototipa neprekidno prate. U slučaju da su rezultati prototipa nedovoljno dobri, on se vrlo lako, zbog malih troškova, vraća u prethodnu fazu sve do trenutka kada prototip daje željene rezultate. Upravo je taj evolutivni i reverzibilni karakter, kao i želja kreatora da se na određene impulse korisnika odgovara modifikacijom i poboljšavanjem određene usluge ili produkta, načinila ovu tehniku toliko uspešnom u savremenom svetu.
Upravo je primena ovakvog pristupa bila zaslužna za izbegavanje potencijalnog propadanja danske kompanije za proizvodnju igračaka Lego. Dvehiljadetreće godine kompanija je odlučila da prekine praksu bezuspešnog tehničkog usavršavanja svojih proizvoda koja ju je dovela do ivice bankrotstva, i angažuje kreativnu design thinking kompaniju Future Lab kako bi unapredila njihove proizvode. Glavna želja Future Lab-a bila je da istraži što više mogućnosti na koji način se deca zapravo igraju. Sa ovim podacima Lego je danas najveći proizvođač igračaka na svetu. Sa sličnom metodologijom ispitivanja tržišta kao i razvojem prototipa Apple je za samo par godina od kompanije koja nije proizvodila mobilne telefone postala največi igrač na tržištu. Jednostavno su posle dugogodišnjeg istraživanja napravili proizvod koji se najbolje uklopio u želje i potrebe potrošača (iPhone).
Uspeh koji je ovakva praksa dala u poslovnom svetu može se preneti i na javne politike. Primer rešavanja problema ovakvim pristupom možemo naći u Velikoj Britaniji. Ministarstvo zdravlja se suočavalo sa problemom povećanja broja nasilnih incidenata usmerenih protiv bolničkog osoblja. Ma koliko se na prvi pogled ovakav problem činio malim, on je vremenom generisao veće nevolje. Zbog čestih incidenata, uprava bolnica se suočavala sa velikim materijalnim gubicima izazvanim čestim bolovanjima osoblja, ali i otkazima koji su zaposleni uručivali zbog loše radne atmosfere . U prvom koraku, bolnice su rešenje videle u povećanju broja sigurnosnih radnika, međutim, vrlo brzo se pokazalo da ovakva mera nije rešavala problem. Troškovi bolnica su skočili, ali broj incidenata je ostao na istom nivou. Videvši da većina mera nije davala bilo kakve rezultate, Ministarstvo se odlučilo na inovativan pristup problemu, pozvavši “design-thinking tim”. Mešoviti tim sastavljen od psihologa, antropologa, politikologa, ali i samih zaposlenih u bolnici (menadžera i osobolja) odlučio je da se stavi u ulogu korisnika na dve nedelje, prateći mogući put pacijenta, od prevoza kolima hitne pomoći, prijema, lečenja i oporavka. Želja im je bila da dekonstruišu put korisnika, i zapravo prožive ulogu pacijenta. Posle završenog eksperimenta, uočeno je da se problem neće rešiti proširivanjem bolnica ili uvođenjem novih skupih medicinskih aparata, već da je problem ležao u nedovoljnoj komunikaciji, odnosno nedostatku deljenja informacija između osoblja bolnice sa jedne strane i pacijenata i njihovih porodica sa druge strane. Nedostatak informacija je bio pokretač velike napetosti koja je kasnije izazivala česte incidente nad osobljem bolnice. Problem je rešen izvodljivim i jeftinim treninzima komunikacije osoblja kao i uveđenjem monitora na kome bi se, bez narušavanja privatnosti davale neophodne informacije porodici pacijenata. Ovakva mera tima koju je kreirao kroz sistem prototipa i testiranja ne samo da je dala materijalne dobitke bolnicama, već je uspela da ne poremeti izuzetno osetljiv sistem po kojima rade bolnice.
Potencijale upotrebe ovoga načina mišljenja u javnim politikama već su uvidele pojedine razvijene države. Proces prihvatanja ovakvog pristupa u javnim politikama najdalje je otišao u Danskoj u kojoj se design thinking već par godina vrlo uspešno primenjuje u polju javnih politika (pitanje zatvora, saobraćaja, zdravstva, školstva), sa izuzetnim rezultatima. Nažalost, većina zemalja još nije prepoznala benefite korišćenja ovakvog pristupa rešenja problema, bilo iz neznanja, bilo iz birokratskih prepreka. Nadamo se će talas tehnoloških inovacija sa početka dvadesetiprvog veka uzrokovan promenama razmišljanja u kompanijama, u skorijoj budućnosti zapljusnuti i obalu javnih politika.