Svako od nas se barem jednom u životu našao u situaciji da pokušavajući da reši određeni problem pred kojim se našao, taj problem svojim delovanjem učini još većim. Donosioci odluka često su skloni sličnim greškama. Termin efekat kobre najčešće upotrebljavamo da bismo ilustrovali situaciju u kojoj donosioci odluka rešavajući određeni problem zbog loše i/ili nedovoljne procene, delovanjem određenih planiranih stimulansa problem ne rešavaju nego ga čine još većim.
Sam naziv za ovaj fenomen popularizovao je nemački ekonomista Horst Sieber u svojoj knjizi knjizi Efekat kobre iz 2001 godine. Naziv knjige kao i kasnije celog fenomena inspirisan je situacijom koja se desila u devetnaestom veku u britanskoj Indiji. U vreme kolonijalne vlasti u Indiji, britanska vlast u Delhiju suočila se sa problemom. Veliki broj otrovnih kobri šetao se ulicama Delhija i zadavao ozljiljne probleme stanovništvu. Broj smrtonosnih ujeda je rastao i vlasti su bile pozvane da problem reše. Britanske vlasti su smislile racionalno i jednostavno rešenje: za svaku ubijenu kobru donesenu u njihovu kancelariju sledila je novčana nagrada. Plan je u početku išao planiranim tokom. Stanovnici Delhija su donosili ubijene kobre i broj kobri na ulicama se smanjivao. Međutim, posle određenog perioda vlasti su uočile da se broj kobri polako vraćao na broj pre početka programa dok se broj ulovljenih kobri istovremeno povećavao. Kolonijalne vlasti odlučile su da povedu istragu. Otkriće za kolonijalne vlasti bilo je zapanjujuće. Po čitavom Delhiju počele su da se otvaraju farme kobri koje su prodavale žive kobre po sumi manjoj od one koje su kolonijalne vlasti davale za ulovljenu kobru. Posle ovog otkrića vlasti su brže-bolje prekinule ovaj program, nesvesne da je na pomolu još veći problem. Budući da su novootvorene farme kobri više nisu imale kome da prodaju svoje uzgojene zmije one su jednostavno počele da ih puštaju na ulice Delhija. Program se pretvorio u katastrofu, velike sume novca su potrošene, a broj kobri na ulicama Delhija mnogostruko je porastao.
Pojednostavljanjem rešenja kreatori javnih politika često mogu izazvati daleko dublje probleme od onih koje je prvobitno trebalo da reše. Kao dobar primer možemo uzeti značajan događaj iz američke istorije. U pitanju je prohibicija alkoholnih pića. Logika je bila jednostavna, kao i u predhodnom slučaju. Ukinućemo promet i proizvodnju alkoholnih pića i društveni problemi će nestati (Hrišćanski fundamentalisti kao glavni lobisti za donošenje ovakvog zakona su manje-više u svakom društvenom problemu videli uzroke u alkoholu). Želje donosioca ovakve politike – da će stanovništvo ovakvim zakonom biti prinuđeno da se odrekne alkohola, nisu se ostvarile (upotreba alkohola u vreme prohibicijije nije značajno opala), već su sve pretvorilo u noćnu moru državnog sistema. Dolazi do značajnog opterećivanja pravosudnog i policijskog sistema koji je u to vreme prevashodno morao da se bavi slučajevima koji su u vezi sa zakonom o prohibiciji. Kao i kod svih javnih poltika postoje grupe kojima je ovakav zakon odgovarao, međutim to nisu bili obični ljudi kako je prvobitno planirano, već kriminalne grupe kojima je ovaj zakon dao priliku za nestvarno bogaćenje, pre svega preko proizvodnje i krijumčarenja alkoholnih pića. Problemi koji su nastali u vreme prohibicije u polju organizovanog kriminala, korupcije, ali i zdravstvenih problema stanovništva zbog nekontrolisane proizvodnje alkohola kasnije su rešavani decenijama.
Ovakvih primera ima i danas, naručito u ekološkim politikama. Ilustrativan primer efekta kobre je politika Meksiko Sitija prema sve većem zagađenju vazduha u gradu. Gradske vlasti su došle na ideju da jedini način da se zagađenje smanji jeste da se smanji broj vozila u saobraćaju na dnevnom nivou u gradu. Grad je doneo odluku o zabrani vožnje automobila sa određenim registracionim brojevima određenim danima. U prvom periodu, ova politika se pokazala delotvornom. Bilo je manje vozila na ulicama, pa samim tim i manje zagađenja i manjih saobraćajnih gužvi. Međutim, posle par meseci gradske vlasti su uočile da se nivo zagađenja povećao, ali da je broj vozila na ulicama u skladu sa odlukama gradskih vlasti. Posle ovakvih podataka vlasti su želele da ispitaju slučaj. Studija gradskih vlasti je pokazala da su stanovnici, posle samo par meseci počeli da kupuju još po jedno vozilo sa drugačijim registracionim tablama kako bi mogli nesmetano da se voze automobilima i danima kada sa svojim prvobitnim automobilom to nisu mogli. Ovi automobili su uglavnom bili starije proizvodnje, i emitovali su daleko više gasova, pa je samim tim dolazilo i do povećanja emisije štetnih gasova u gradu.
Primera ima bezbroj, ali ostaje pitanje zašto se neretko kreiraju i primenjuju politike koje u sebi sadrže efekat kobre. Za većinu teoretičara odgovor je jednostavan – problem je u načinu našeg mišljenja. Ljudi još od najranijeg detinjstva razvijaju „linearan“ način mišljenja u kojem svaki problem ima svoj jednostavni uzrok. Na primer, ako smo gladni dovoljno je da jedemo i glad će prestati, ili ako smo umorni dovoljno je da legnemo i umor će posle određenog vremena takođe nestati. Jednostavnije rečeno, ako uklonimo uzrok, problem koji on izaziva će isto nestati. Iako je ovaj način mišljenja delotvoran i nezamenljiv u skakodnevnom životu, u javnim politikama on može biti izetno poguban. Budući da živimo visoko povezanom svetu uzroci problema koji se žele rešiti određenom javnom politikom u ogromnom broju slučajeva ne dolaze iz jednog uzroka. U većini slučajeva na problem utiču mnogobrojni uzroci, i to najčešće ne istim intezitom.
Ne postoji magična formula kojom bi se izbegao efekat kobre, ali to ne znači da ne postoje korisni saveti. Stručnjaci najčešće ističu da bi pre svakog donošenja javnih politika, donosilac trebalo da zamisli svaku moguću varijantu zloupotrebe, čak i one najsmelije. Na moguće zloupotrebe ne treba odgovarati dodatnim regulativama, budući da su dodadne regulative vrlo često izvor još većeg potencijala za izigravanje sistema. Ma koliko donosilac javnih politika bio „pametan“ u igri nadmudrivanja, pojedinci će na kraju uvek naći način kako da izigraju glomaznu javnu politiku, sa gomilom regulativa. Na kraju treba reći da uz oprez treba pristupati javnim politikama koje pomoću jednostavnog rešenja pokušavaju da reše krupan problem, bio on socijalne, političke ili ekonomske prirode, jer na kraju iz tih javnih politika iznenada može da iskoči otrovna kobra.