Svakodnevne navike često su primarni izvori problema u životnoj sredini, a jedna od njih je i upotreba plastičnih kesa. To su proizvodi sa kojima se građani svakodnevno susreću. Potrošači ih vole jer ništa ne koštaju, ali i proizvođači kesa, jer je njihova proizvodnja jeftina i donosi im veliki prihod. To su kratkoročne prednosti plastičnih kesa. Prednost plastičnih kesa vide i zaposleni u firmama koje se bave njihovom proizvodnjom, a današnje naplaćivanje, a i tendencija ka njihovoj zabrani stvara nemir među proizvođačima plastike, jer veruju da će to dovesti do smanjenja obima posla pa samim tim i gubitka radnih mesta.
Kada govorimo o negativnim posledicama korišćenja kesa možemo spomenuti da su te posledice ogromne i na prvi korak manje vidljive. Postavlja se pitanje da li se nepostojanjem razvijene svesti o ovim problemima može opravdati njihovo preveliko konzumiranje? Ako ne može, koji je način za podizanje svesti građana o posledicama njihove upotrebe?
Uticaj plastičnih kesa na životnu sredinu je nesporan
Plastične kese nastaju od polietilena, nusproizvoda nafte ili prirodnog gasa. Veliki broj kesa završi na deponijama. Naučnici procenjuju da je za njihovu razgradnju potrebno između 400 – 1000 godina. Potreban im je dugi niz godina da krenu u proces razgradnje osim ako nije reč o biorazgradivoj plastici, ali ni ona se ne može odmah razgraditi, međutim daleko brže se razgrađuje od običnih plastičnih kesa, čak i do 100 puta. Na otvorenim vodama pretvara se u mikro-plastiku koja postaje magnet za toksine koji dospevaju putem različitih izvora zagađenja. U toku jedne godine čak 5 triliona kesa završi na deponiji.
Imajući u vidu njihovu težinu, brzo i lako se prenose na ostale delove planete zagađujući tako i reke, jezera i okeane. Čak 2,5 miliona kesa u toku jednog sata stigne do okeana. S obzirom na njihovu osobinu teške razgradivosti, one negativno utiče na biodiverzitet, a prvenstveno na biljni i životinjski svet. Na godišnjem nivou od gutanja kesa ugine oko 100 000 morskih sisara među kojima su kitovi, foke, delfini itd. Statistički podaci nam pokazuju da je i morskim kornjačama život ugrožen zbog plastičnih kesa kao i životi morskih ptica koji su takođe ugroženi.
Uticaj plastičnih kesa na kopnu takođe je deprimirajući. Jedna kesa na svaka tri meseca može biti posledica smrti jedne životinje. Polietilen, kao osnovna komponenta plastične kese, direktno zagađuje zemljište. Takvo narušavanje ravnoteže ekosistema može dovesti do smanjenja izvora hrane i gladi što utiče i na ljudsku populaciju.
Javne politike u borbi protiv zagađenja
Ozbiljno shvatajući ove posledice, svet polako preduzima i određene mere da ih smanjuje. Afrički kontinent je vodeći u pogledu svesti o negativnim posledicama upotrebe plastičnih kesa po životnu sredinu. Čak 15 afričkih zemalja je uvelo ili zabranu upotrebe plastičnih kesa ili taksu na njihovu upotrebu. To su: Kenija, Mali, Kamerun, Tanzanija, Uganda, Etiopija, Malavi, Maroko, Južna Afrika, Ruanda i Bocvana. Ni Azija nije u velikom zaostatku. Kina je za vreme Olimpijskih igara 2008. godine zabranila proizvodnju tankih plastičnih kesa, a na velike kese je uvela taksu. Zabrane ili takse uvode još neke azijske zemlje poput Bangladeša, Tajvana, Kambodže, Hong Konga, Indije, Indonezije i Malezije. U Australiji plastične kese nisu zabranjene, ali na određenim delovima teritorije su obeleženi prostori gde se kese odlažu. Određene oblasti Severne Amerike se bore protiv plastičnih kesa zabranom, taksama, ali i reciklažom. Neke države Južne Amerike takođe imaju svest o ovom problemu, a sa njim se bore ili proizvodnjom biorazgradivih kesa ili reciklažom.
Kao što je već navedeno, Kenija je jedna od zemalja koja je donela zakon o zabrani proizvodnje, prodaje i upotrebe proklamujući uz to i kaznu u iznosu od 40000 dolara ili čak četiri godine zatvora. Vlasti u Keniji govore o pozitivnim rezultatima donošenja i primene ovog zakona, jer je uticaj kesa na snabdevanje ove zemlje hranom i vodom smanjen.
Evropska Unija nije donela zakon kojim bi odredila strategiju zemalja članica u borbi protiv plastičnik kesa, ali je zacrtan cilj da se do 2025. godine njihova upotreba smanji za 80%. Zemlje Evropske Unije imaju različite strategije za borbu protiv plastičnh kesa pa tako Nemačka i Španija naplaćuju takse dok su u Francuskoj zabranjene male plastične kese osim ako nisu biorazgradive. Holandija je jedna od zemalja koja je zabranila upotrebu kesa i merama koje je preduzela uspela da je smanji njihovu upotrebu čak za 71%. Istraživanje koje je sporvedeno prošle godine, uprkos različitim strategijama, pokazalo je da 72% Evropljana ne upotrebljava ili retko upotrebljava plastične kese.
Šta je sa Srbijom?
U Srbiji se polako gradi svest o alternativama za plastične kese i načini na koji se može stati na put prekomernom korišćenju istih. Istraživanje koje je sprovela fondacija SBB pod sloganom „Ne prljaj, nemaš izgovor“ pokazalo je da se u Beogradu dnevno potroši 7 miliona kesa. Jedan mali pomak učinio je lanac prodavnica „Šop and go“ i „Lily“ drogerije koje su od 16.04.2018. počeli da naplaćuju plastične kese 2 dinara. Ipak, to ne treba gledati kao na trajno rešenje, nego treba iznalaziti bolja i efikasnija rešenja.
Ova akcija bi utoliko bila uspešnija ukoliko uspe da svojim radom navede i druge da pokrenu neku sličnu akciju ili pak istu. Iako su postojale spekulacije da će naplaćivanje kesa uticati i na potrošačke trendove te da potrošači neće kupovati količinu proizvoda koju bi inače kupovali, nakon mesec dana primene ovih mera, pokazalo se da naplaćivanje kesa nije uticalo na potrošnju što je još jedan razlog više da se i drugi priljuče ovoj akciji.
Moguća rešenja su…
Pored taksi postoje i druge alternative poput reciklaže, biorazgradivih kesa, eko-kesa, a najradikalnije sredstvo je zabrana upotrebe plastičnih kesa. Pri odabiru alternative, treba gledati da ona odgovori na naše zahteve ali da bude i ekonomična kako bi bila prihvatljivija za građane. Ako govorimo o biorazgradivim kesama kao alternativi, treba imati na umu da je to i dalje plastika i da ona neće nestati. Kao što je i ranije napomenuto, ona se samo pretvara u mikro-plastiku koja može štetiti i biljnom i životinjskom svetu. Reciklaža zvuči primamljivo, ali ona je skupa jer reciklirana kesa teško da može imati istu upotrebu kao i prvi put te treba ulagati i dalje kako bi se ona doradila i bila adekvatna za upotrebu. Tamo i gde je uvedena reciklaža, vešto se izbegava što pokazuju statistički podaci po kojima se vidi da samo 1% kesa ide na reciklažu.
Najbolji način je i najradikalniji. Potpuna zabrana upotrebe plastičnih kesa i njihova zamena za platnene torbe koje se mogu mnogo više puta upotrebiti od kesa. U ovoj akciji potrebna je i pomoć države. Postavlja se pitanje kako podići svest državnih institucija o štetnosti upotrebe kesa za ceo sistem. Sredstva u budžetu nisu dovoljna da pokriju aktivnosti u smanjivanju negativnih posledica upotrebe kesa. Međutim, na putu evropskih integracija i u procesu pregovora, Srbija je u obavezi da usvoji i implementira niz standarda. Njen zadatak je da otvori i Poglavlje 27 koje se tiče ekološke politike kako bi bila korak bliže svom cilju, odnosno pristupanju Evropskoj Uniji. Ovo Poglavlje u pregovorima je najskuplje. Kako bi ubrzali njegovo otvaranje, potrebna su ogromna sredstva. Jedan od načina za smanjenje sopstvenih troškova u ovom Poglavlju jeste i zabrana upotrebe kesa, a ne sanacija što je još jedan razlog više za ovu radikalnu meru. Pored mera države, civilni sektor ima važnu ulogu u širenju ideja i svesti građana o lošim efektima kesa i potrebama promena na svakodnevnom planu ponašanja građana.
Procenjuje se da će do 2050. godine biti više plastičnih kesa u okeanima nego riba. Sat životne sredine otkucava, pitanje je da li imamo dovoljno hrabrosti i volje da ga zaustavimo.