Jedna od novina koja se mogla čuti iz vrha Srpske napredne stranke, pre svega od Nebojše Stefanovića, ali i Aleksandra Vučića, jeste mogućnost uvođenja rotiranja predsednika Narodne skupštine svake godine, odnosno sistema da Narodna skupština tokom svog četvorogodišnjeg mandata ima četiri predsednika. Ovaj predlog je zaista nešto novo na političkoj sceni Srbije i, iako nema detaljnih razjašnjenja, može se pružiti pregled određenih problema koji se mogu javiti, ali i nekih objašnjenja usled kojih razloga je ova mera stavljena na političku agendu.
Pre svega, mora se istaći da se praksa rotiranja predsednika parlamenta retko može identifikovati u drugim državama. Primeri kraćeg trajanja mandata predsednika parlamenta u odnosu na saziv jesu Belgija (gde se predsednik bira za svako zasedanje), San Marino (mandat predsednika traje šest meseci) i Meksiko (mandat u trajanju od mesec dana). Ovo je veoma važan podatak, budući da je teško iz dosadašnje prakse uvideti konkretne dobre i loše strane ovog sistema. Rotiranje predsednika je zastupljeno i u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, pri čemu se jednom godišnje rotiraju predstavnici pet velikih geografskih regija: Afrika, Azija, Istočna Evropa, Latinska Amerika i Karibi, i Zapadna Evropa i Sjedinjene Američke Države. Međutim, sasvim je nemoguće upoređivati Generalnu skupštinu Ujedinjenih nacija i parlament bilo koje pojedinačne države.
Drugo, Narodna skupština, prema svom ustavnom položaju, ima značajna ovlašćenja. Kada je reč konkretno o predsedniku Narodne skupštine, mora se istaći da on ima i samostalna ovlašćenja, pa je tako članom 120. Ustava Republike Srbije definisano da u određenim situacijama predsednik Narodne skupštine zamenjuje predsednika Republike. Ukoliko se ima u vidu navedena ustavna odredba po kojoj predsednik Narodne skupštine može da zamenjuje predsednika Republike, mora se postaviti pitanje da li je neophodna određena stabilnost funkcije predsednika Skupštine. Kako je Ustavom predviđeno, predsednik Skupštine može najduže tri meseca da zamenjuje predsednika Republike, te se hipotetički može postaviti situacija da mesec dana pre isteka godišnjeg predsedavanja Narodnom skupštinom dođe do neophodnosti dolaska predsednika Skupštine na mesto šefa države. Ono što je veoma važno iz ugla ozbiljnosti najvažnijih državnih funkcija, jeste da li bi se i u ovom slučaju nastavilo sa rotiranjem predsednika Narodne skupštine, čime bismo mogli da dođemo do jedne groteskne situacije, u kojoj bismo na čelu države u roku od svega tri meseca imali tri ličnosti. Naravno, ovakav sled događaja bi predstavljao čudo, ali se sve mora imati u vidu kada se kroji način izbora i funkcionisanja čelnika državnih institucija.
Delimično sa prethodnim u vezi, pre svega u vezi sa ozbiljnošću odnosa prema najvišim funkcijama, jeste način institucionalizovanja principa rotiranja. Ukoliko se želi ići na formalno-pravno regulisanje, mora da se promeni Zakon o Narodnoj skupštini, ali i Poslovnik. Sa druge strane, može se pristupiti definisanju rotiranja putem nekog usmenog dogovora, ali time se značajno obezvređuje funkcija predsednika Narodne skupštine.
Značajan argument u prilog rotaciji može biti veća demokratičnost. Međutim, i tom argumentu se mogu uputiti velike zamereke. Ukoliko se teži što većoj demokratičnosti, moglo je biti definisano da sve partije koje su zastupljene u Narodnoj skupštini u određenom trenutku imaju svoga predstavnika na čelu Skupštine. Budući da je više od dvadeset partija ili udruženja koje će imati jednog ili više poslanika, jasno je da bi takva mera napravila pravi haos, pa je izabrano rešenje koje donosi i delimičnu stabilnost. Međutim, čak ni sve liste koje su prešle cenzus (četiri većinske i tri manjinske) ne bi imale predsednika Skupštine iz svojih redova, već bi to imale samo četiri većinske liste. Ono što je takođe značajno istaći, jeste velika razlika u broju mandata između lista, tako da argument demokratičnosti u takvom odnosu snaga ne može da igra značajnu ulogu. Kada bi bilo četiri liste sa približnim brojem mandata, ovaj potez bi sa stanovišta demokratičnosti mogao da bude opravdan, ali budući da jedna stranka ima veliku većinu mandata, demokratičnost ne bi trebalo da bude nešto na šta se treba pozivati kada je opravdanje sistema rotacije u pitanju.
Na kraju, ono što se čini logičnim, jeste želja da se rotiranjem predsednika Narodne skupštine na veštački način uvede određena podela odgovornosti. Imajući u vidu da su građani u ubedljivo najvećem procentu poverenje ukazali jednoj listi, konkretno onoj koju predvodi Srpska napredna stranka, neophodno je da navedena partija preuzme svu odgovornost za vođenje države, odnosno njenih institucija. Podela odgovornosti pri rukovođenju Narodnom skupštinom bi samo predstavljao odraz slabosti, odnosno želje da se za eventualne probleme i neuspehe okrive predstavnici drugih izbornih lista, odnosno političkih partija.
Dakle, uvođenje jednogodišnjeg mandata predsednika Narodne skupštine bi, imajući u vidu naš parlamentarni život, vodio dodatnoj degradaciji Skupštine i funkcije predsednika. Kontrolna funkcija parlamenta se može jačati isključivo doslednom upotrebom poslaničkih instrumenata i jačanjem svesti poslanika, a nikako skraćivanjem mandata predsednika Narodne skupštine.
Tekst je objavljen u okviru saradnje Grupe za analizu i kreiranje javnih politika i BIRN-a, i moguće ga je pročitati i na sajtu merevlade.rs